Ma, bre, ovo-ono: Šta zapravo znače vaše 

omiljene uzrečice

Gde si bre čoveče, šta se radi? Evo, brate, vala ništa specijalno. Elem, kako je kod tebe, ovaj, kako su tvoji? Ma, dobro su, ništa specijalno. A tvoji? Super, rade i tako... Ono, pozdravi ih i, znači, javi se nekad. Aj važi, čujemo se!

   Ovo je tipičan razgovor koji dvoje mladih ljudi razmene kad se sretnu na ulici, u bilo kom kraju Srbije. Zbog veoma česte upotrebe raznih uzrečica i doskočica, razgovor jezički zvuči veoma siromašno i neispravno, a još gore izgleda kad ga vidite u pisanoj formi.

   S tim se slažu i stručnjaci iz oblasti srpskog jezika. - Iako ih mnogi nazivaju uzrečicama, njihov zvaničan naziv u Rečniku srpskog jezika je poštapalice. One nastaju tako što se neka reč, koja postoji u jeziku i ima svoje značenje, počne koristiti i kad za to nema opravdanja. Često to govornici čine da bi "dobili na vremenu" da nešto smisle, da dovrše neku misao. Međutim, nikad im uzrečica nije dobar saveznik. Neki je preuzmu od drugih. Obično se na kraju koristi nekontrolisano. Nema nikakvu stvarnu funkciju u jeziku, a kao rezultat korišćenja poštapalica dobijamo niži nivo jezičke kulture pojedinca i loš utisak o govorniku- smatra prof. dr Sveto Tanasić, direktor Instituta za srpski jezik SANU.

   Svetlana Slijepčevič, istraživač-saradnik na istom institutu, dodaje da se ove česte reči u razgovornom jeziku, sve češće upotrebljavaju u pisanoj formi.
- Najčešće kažemo da su uzrečice, ili poštapalice, deo razgovornog jezika, ali njihova upotreba nije zanemarljiva ni u pisanoj formi, naročito u novije vreme, kad imamo u vidu pisanu komunikaciju na internetu. Tako dolazimo do pojave sve siromašnijeg pisma- smatra ona.

Elem je turcizam, nastao od turskog "hele" što znači "na koncu". Ovu rečcu koja služi da uvede u dalje pripovedanje, možemo je, primera radi, zameniti sa i tako, dakle.

Elem je turcizam, nastao od turskog "hele" što znači "na koncu". Ovu rečcu koja služi da uvede u dalje pripovedanje, možemo je, primera radi, zameniti sa i tako, dakle.
Vala je narodni oblik za hvala, kada se upotrebljava kao uzrečica, nema značenje, ali ukazuje na potvrđivanje i može se zameniti s "zaista".
Bre je rečca i preuzeli smo je iz turskog jezika, uglavnom služi za isticanje pojedinih delova iskaza (rečenice). Znači skretanje pažnje, čuđenje ili ljutnju pred nečim.
Deder (ili de, der) je uzvik i uglavnom ima značenje podsticanja, dopuštanja ili opomene. Deder se upotrebljava isto kao (h)ajde (uzvik u službi imperativnog glagola), ali za razliku od (h)ajde, koje je više zapovedno, deder ima više molbeni prizvuk.
Ma se uglavnom ponaša kao i uzvici ama, ta, takođe, ne moraju se tretirati kao poštapalice, jer se obično koriste na početku rečenice i unose govornikov stav prema izrečenom. Na primer, "Dodaj mi to" i "Ma dodaj mi to" imaju isto značenje, ali ovaj drugi iskaz ima nijansu nestrpljivosti ili negodovanja i sl., tu nijansu upravo unosi ma.
Dabome je takođe turcizam i koristi se da potvrdi neko značenje u rečenici. Takođe, u nekim krajevima se kaže "dabogme" i smatra se da je ono prvo nastalato, a da se "g" vremenom u razgovoru izgubilo.

   Iako nije u potpunosti utvrđeno koje uzrečice su nastale na kom govornom području Srbije, poznato je koje od njih su u različitim krajevima najpopularnije. Tako Beograđani najviše od svih Srba upotrebljavaju uzrečicu "brate" i "znači", a odmah za njima su Nišlije i Leskovčani koji "brate" samo menjanju u "bate" ili "batke" (batko), uz dodatak veoma česte uzrečice "bre". "Vala" i "elem" najčešće se koriste u Šumadiji, dok je "deder" karakteristično za govor u zapadnoj Srbiji.

   U kombinaciji s brojnim uzrečicama Srbi često koriste psovke i to, kako Svetlana kaže, oduvek. Po njenom mišljenju takve navike je veoma teško promeniti, ali ne i nemoguće.
- Mislim da je veoma teško izbeći uzrečice, ali se moramo truditi da ih izbegavamo, zato što one mogu skretati pažnju same na sebe, te tako uzrokovati da sagovornikov fokus pređe s teme na same uzrečice. One ne olakšavaju komunikaciju, naprotiv, otežavaju je. Naravno, to je ekstremni slučaj, kada ih neko mnogo i često upotrebljava. Poštapalice se mogu povući s bogaćenjem rečnika pojedinca, a to se najbolje radi čitanjem različite literature - smatra Sljepčević.

   Direktor Instituta srpskog jezika SANU, dr Tanasić, dodaje da je ovakve "greške u govoru" moguće odstraniti uz pomoć cele kulturne zajednice koja bi ukazivanjem na taj rastući problem podigla svest običnog građanina Srbije. 

   Pa ipak, kako nam iz svog iskustva potvrđuje dr Tanasić, uzrečice se u srpskom jeziku nalaze oduvek, mada postoje neke koje su odraz novijeg vremena.
- Često se iznenadim kad u delima koja su napisana pre sto godina pročitam neke reči, izraze, uzrečice za koje sam mislio da su novijeg datuma. U svakom slučaju, reč "ovaj" kao poštapalica duže se koristi od reči poštapalice "znači", ova poslednja je ušla u modu u novije vreme - objašnjava on.

Takođe, za razliku od poštapalica "elem" i "deder", koje su nekad bile deo svakodnevnog govora Srba, danas se one koriste samo u nekim delovima naše zemlje, dok su u mnogim krajevima potpuno izbačene iz upotrebe, za razliku od turcizma "bre", s kojim se možemo susresti u narodnim pesmama i pripovetkama, a koji je i danas jedna od najčešćih poštapalica širom Srbije. 

  Estradne umetnice“ na televiziji najčešće koriste uzrečice: prosto, mislim, definitivno, tipa, ovo–ono… Na društvenim mrežama često možemo pročitati reči poput: bagovanja, četovanja, selfija, spamovanja, lajkovanja, iventa, itd…